Kad ponestane argumenata

Sažetak vesti · AI

Ukratko

Političari bi trebalo da dobro promišljaju svoje reči. Za neke je svaki novi saziv prilika za novu dramu, nove protivnike i oštrije optužbe; neki grade ugled znanjem, drugi rezultatima, treći sposobnošću da u najtvrđem sporu očuvaju meru. A postoje i oni kojima je najvažnije biti najglasniji, najviše uznemireni i uvereni da im se najteža nepravda događa. Danas čitam na portalu Necenzurirano o Katji Kokot i njenim lažima. Bila sam prisutna na sednici kod predsednika DZ i bila sam zgrožena njenim insinuacijama. Umesto da Kokot preuzme odgovornost za svoje ponašanje, čujemo nagoveštaje koji to predstavljaju kao rušenje Resnice. Pitanje je da li politika za nju znači pozornicu na koju se svako neslaganje prikazuje kao napad, svaka nejasna okolnost kao povod za najgore sumnje. Čini se da poslanica iz konflikta formira svoj politički identitet. Događaj kada je poslanica Levice Nataša Sukič bacila poslovnik Žanu Mahniču pokazao je koliko brzo se neko delo može prikazati kao pretnja. Kokot je govorila da se ne oseća sigurno, o ugroženosti i o kazneno-pravnim posledicama, a njen diskurs postao je nadmetanje u dramatizaciji. Još suptilnije bilo je njeno nagoveštavanje okolnosti smrti Dušana Konde. U javnom prostoru takve reči imaju posebnu težinu; dovoljno je da se povežu neke okolnosti i javnosti prepusti da sama formira mišljenje o tome ko bi mogao biti odgovoran. Smrt čoveka zaslužuje pietetu, a ne političku dramaturgiju. Zato vas pitam: da li u navođenju ugroženosti govorite o dokazivoj pretnji? Ako očekujete da vaše reči uzmem ozbiljno, morate ih potkrepiti. Parlament treba ljude koji govore promišljeno; Kokot mora preuzeti istu odgovornost koju traži od drugih, inače gubi meru i javnu odgovornost koju nosi javna funkcija.